Српски политичари још увијек играју на неки национални сентимент, па бирачи који у свакодневном животу већински користе латиницу наметнуту Србима културним геноцидом, опет неће бирати странке које имају латиничне плакате. Ко зна зашто?
Како вријеме пролази, све обичније и обичније изгледа могућност и да Српска православна црква почне своје храмове и иконе живописати латиницом, а могуће је да и на гробовима предака почнемо вршити интервенције, као у Црној Гори, у покушају да се сакрије издајство сопствених предака.
Оно због чега су неки губили главу, као митрополит Петар Зимоњић, Сава Шумановић и бројни други; данас је нешто што се рутински и без икаквих посљедица самоиницијативно дешава у оквиру српског народа.
Извор: Фронтал
Молим да објавите ову варијанту коментара с мојим исправкама словних превида.
Драгољуб Збиљић
ЗАБАРАНА НИЈЕ УСПЕЛА ДА УБИЈЕ ЋИРИЛИЦУ, АЛИ ЈЕ УСПЕЛА „ДЕМОКРАТСКА“ ФААВИОРИЗАЦИЈА ЛАТИНИЦЕ У ВРЕМЕ КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАСТИ, А ДАНАС СТАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ НЕ МЕЊА СЕ ЈЕР СЕ НЕ СПРОВОДИ ЧЛАН 10. УСТАВАА СРБИЈЕ НИ У СТРУЦИ НИ У ДРЖАВИ
Наравно да забрана ћирилице није успела јер је трајала само четири године. Али је успела уведена „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја, који су од комунистичке власти наређени само Србима у време Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима 1954. годиене. То је било успешно у прогону српске савршене азбуке замењивањем и форсирањем хрватске мање савршеене за језик Срба абецеде. Е, та врста „демокартске“ сурове фаавориазциеје писма које је било у НДХ-у употреби у време законске забарне ћирилице. Комунисти су, даакле, били успешнији у „демократском“ прогону ћирилице без њене формалне забране.
ДАКЛЕ ОНО ШТО ЈЕ КОМУНИСТИЧКА ВЛАСТ УРАДИЛА ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ СПРОВОДИ СЕ И ДАНАС У СРБИЈИ, УЗ ПОДРШКУ ДАНАШЊИХ ЛИНГВИСТА И ДРЖАВНИХ ОРГАНА У СРБИЈИ.
Излаз из тоага објаснили су у 25 књига чланови „Ћирилице“, али се данас у у струци и у политици слабо читају књиге. Доситеј Обрадовић рече у 19. веку као први министар просвете у ослобођееној Карађорђевој Србији: „Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорци“, а данашњи министар просвете није заинтеерсован које ће се писмо користити у Србији међу Србима и у школству: протераано 90 одсто српско писмо или исфаваризовано већ дуго хрватско абецедно писмо (гајица). Нажалосст, по ономе како раде за ћирилицу и српски лингвисти у језичким институцијама, и они не читају књиге, или читају само своје књиге.
Драги професоре,
еве (тако се каже у Чачку, не ево или изволите, него еве или извол’те), објавио сам „редиговану“ верзију Вашег коментара.
Из чисте злурадости.
Прихватам поуку. Жао ми је што сам и овде, и поред велике пажње, неке речи ипак пореметио у распореду слова. И компјутер и ја треба да се поправимо.
Поздрав леп и Вама и Чачку.
Д. З.
И у мом завичају Топлици кажу „еве“. Можад је то и лепше него: „ево“.